четвртак, 19. август 2010.

U dobru i u zlu

Ovo nije tekst o braku, ovo nije ni tekst o romantičnoj ljubavi. Ovo je tekst o jednom od principa na kojem zasnivam sve svoje odnose. Prvi princip po kojem funkcionišu moji odnosi mogao bi ukratko da se izrazi: Ili ćemo lepo ili nećemo nikako.
Drugi princip na kojem ja zasnivam odnose sa drugima (posebno bliske odnose) je upravo ovaj iz naslova. U dobru i u zlu. To meni znači da ću ja za osobu do koje mi je stalo biti tu kad se ona bude nalazila u različitim okolnostima. To znači da ću ja sa tom osobom deliti lepe i ružne stvari, da ću učestvovati u njenom bolu, kao i radostima, da ću zajedno sa njom i tugovati i veseliti se.
Postoje neki ljudi kojima je teško da podele radost. Ljudi kojima je teško da se raduju sa mnom. Ljudi, koje kad pozovem na druženje se izgovaraju izrazima tipa: "Imaš puno obaveza, ne bih da smetam, sigurno si jako zauzeta..." i tome slično. Kad dođe trenutak da je meni iz nekog razloga teško, uglavnom se takvi ljudi javljaju i govore: "Šta god ti treba, samo reci..., Znaš da možeš računati na mene... Ako ti treba bilo kakva pomoć pozovi me..."
Iskreno, upravo te ljude nikad ne pozovem kad mi je teško ili kad mi treba pomoć. Ne zovem ih jer su to situacije kad se ja osećam ranjivo i kad mi treba oslonac. A oni, svojim nebivanjem sa mnom u dobrim danima nisu taj oslonac izgradili. Ne zovem ih, jer kad mi je teško potrebni su mi ljudi koji će me razumeti, a oni me samo površno poznaju. Ne zovem ih, jer kad mi je teško potrebni su mi ljudi u koje imam poverenja, a oni ga nisu stekli, prosto time što nisu bili tu. Ne zovem ih jer mi tada treba neko ko me poznaje i kome je iskreno stalo do mene, a to sigurno nije osoba koja smatra da bi mi u drugim okolnostima njeno prisustvo bilo "smetnja" i da bih poziv na druženje doživela kao "nametanje".
U dobru i u zlu... Pa dokle stignemo!

субота, 29. август 2009.

Ravnopravnost? 2. deo

...nastavak prvog dela

Emocije

Osećajnost muškaraca je tema o kojoj se ne govori. Tabu. 
Muškarci ne osećaju. Ili možda nekad osećaju bes i mržnju. A oni drugi nekad osećaju ljubav i naklonost prema porodici.  I uglavnom priča tu počinje i završava.

Kad se zagrebe malo ispod površine to i nije tako iznenađujuće. Muškarci danas uglavnom nemaju adekvatne uzore od kojih bi mogli da nauče kako se oseća odrastao, zreo muškarac i na koji način izražava svoja osećanja. 
Veći deo problema izlazi iz činjenice da sve veći broj dečaka odgajaju žene. Tokom prve godine (ili prvih nekoliko godina) deca su usmerena uglavnom na majku. Već u ovoj fazi razvoja se očevi isključuju iz procesa vaspitanja (neki svojom voljom, a neki pod uticajem svojih supruga). Dalje, taj dečak kreće u obdanište u kojem su vaspitačice uglavnom žene. Ja lično poznajem jednog vaspitača. Polaskom u školu se ništa bitnije ne menja jer je sve više žena a sve manje muškaraca zaposleno u obrazovanju. Za sve to vreme otac radi ili je u kafani ili je na neki drugi način odsutan. 
Za to vreme devojčice imaju brojne žene, mogu da se poistovete s njime, da vežbaju svoje buduće uloge i da biraju na koga će se ugledati. 
Velika je sreća imati dedu, ujaka, teču ili nekog drugog muškarca koji je dostupan (a i njih danas ponestaje iz života dece). Kad se stvari ovako sagledaju nije iznenađujuće emotivno stanje muškaraca. Zamislite  kako bi izgledala jedna generacija žena koje su odgajali muškarci....

Društvo

Pogled na muška prijateljstva iz ugla žene uopšte nije sjajan. Često su ti odnosi površni, hladni, udaljeni, a vrlo često i takmičarski obojeni. Kao da u njima nedostaje topline i iskrenosti. Jako mi je teško da zamislim da muškarci pričaju o nekom zdravstvenom problemu koji imaju ili da uteše jedan drugog kad prolaze kroz težak period. Mislim da nijedna žena ne može razumeti muškarca na način na koji će ga drugi muškarac razumeti.  Velika je šteta da se taj kapacitet ne koristi.

to be continued...

среда, 19. август 2009.

Ravnopravnost?

Zašto kada se govori o borbi za ravnopravnost polova to podrazumeva borbu za ravnopravnost žena? Ima područja u kojima žene još uvek nisu osvojile one pozicije koje žele i koje im po Zakonima (ili Zakonu)  o ravnopravnosti pripadaju i podržavam borbu za ta područja (ovde mislim na upravljačke pozicije, iste plate, ista prava na zapošljavanje i razne druge oblasti koje još uvek nisu sređene).

Međutim, postoje mnoga područja u kojima su muškarci u neravnopravnom i nezavidnom položaju. Navešću neke koje sam ja primetila.

Zdravlje
Sve češće su kampanje za promociju zdravlja, što je sjajno. Konačno imamo priliku da gledamo edukativne spotove o tome kako se zaštiti od zaraznih bolesti, infarkta, šloga, raka debelog creva, raka dojke, raka grlića materice...  Međutim, zašto ne postoji nijedan spot u kojem muškarci mogu dobiti informacije o tome kako da se zaštite od raka prostate ili testisa. I zašto ne postoji nijedan spot Ministarstva zdravlja ili neke nevladine organizacije koji promoviše redovne posete urologu!? Ako postoje a ja nisam videla izvinjavam se, moja je greška.

Bezbednost
Muškarci su žrtve nasilja u mnogo većem procentu nego žene (osim nasilja u porodici). Zašto se o tome ćuti? Zašto niko ne obraća pažnju na to? Kad je reč i o nasilju u porodici nije bračni (ili vanbračni) partner jedina osoba koja vrši nasilje.Takođe, ima muškaraca koji su žrtve nasilja na poslu, u društvu, pa i u partnerskim vezama Gde su muškarci koji su žrtve nasilja svojih roditelja, usvojitelja, braće, sestara, rođaka...? Kakva su njihova prava i kome mogu da se obrate? 

Udruženja
Kao preduzetnica koja je tek počela sopstveni biznis pre par meseci sam tražila informacije o preduzetništvu i poslovanju u Srbiji. Između ostalog naiđem na sajt Udruženja poslovnih žena. Pogledam koji su ciljevi, misija i svrha udruženja i nađem između ostalog sledeće:
- predstavljanje "Udruženje čine žene raznih profesija."
- misija  "da pomogne u promovisanju poslovnih interesa žena"
i tako dalje.
Sad zamislite da samo u ove dve rečenice umesto reči "žene" piše reč "muškarci" i razmislite da li bi takvo udruženje uopšte moglo da se registruje. Ili bi bilo proglašeno za "seksističko, šovinističko ili tome slično". Ne znam kako bi se o tome izjasnili predstavnici odbora za rodnu ravnopravnost, a mogu vam reći da me jako zanima.

Mediji
U najvećem broju slučajeva na našim televizijama uobičajeno je da se muškarci prikazuju kao:
a) nasilnici
b) silnici i moćnici koji uživaju u tome da iskoriste druge
c) seks-mašine koji razmišljaju samo o tome kako će sledeću "cupi" odvući u krevet
d) alkoholičari koji će između svih blaga ovog sveta i piva sa životinjskim imenom izabrati pivo sa životinjskim imenom.
Ako ima još nekih stereotipa koje ja nisam primetila kao laik budite slobodni da dodate. Zašto dobri, iskreni, obrazovani i porodični muškarci nisu u javnosti? Ima ih, pogledajte svoje rođake, kolege, prijatelje... Iako se možda ne uklapaju u nijedan od stereotipa oni su uglavnom sjajni muškarci (sa svojim manama, naravno).

To be continued....






петак, 17. јул 2009.

Privatnost i bliskost

Da li ste se nekad povukli i prepustili dragoj osobi da se sama nosi sa problemom jer to "nije vaša stvar"? Da li ste nekad sa strane posmatrali nepravdu i niste reagovali jer "ne želite da se mešate u tuđe stvari"? 
Koliko smo danas u stvari prisutni u životima ljudi koji su nam dragi? Koliko smo tu stvarno kada im je teško, kada donose odluke, kada rešavaju problem? 
Da li koristimo izraze kao što su "tuđa privatnost", "lična odgovornost", samostalnost" kao izgovor da se držimo dalje od drugih ljudi kad im je teško? Da li se povučemo kad drugi traže od nas savet govoreći "to je tvoja odluka, ne želim da utičem na tebe"? Naravno da drugi ljudi samostalno donose odluke, čak i onda kada deluje da su donešene pod tuđim uticajem, ali je sama osoba ta koja izabere šta će uraditi. Mislim da pogled na situaciju ili problem iz drugog ugla ne može naškoditi drugoj osobi, naprotiv, može samo obogatiti i proširiti pogled na problem, otvoriti neke nove mogućnosti i olakšati donošenje odluke.
Gde je granica između poštovanja tuđe privatnosti i otuđenja od drugih? Ne znam, ali znam da problem člana porodice ili prijatelja JESTE moja stvar.



www.strenum.com 


четвртак, 02. јул 2009.

Nasilje

U subotu sam bila na seminaru na kojem je glavna tema bilo nasilje a koji je deo šireg projekta za školu bez nasilja. Danas je četvrtak a ja sam još pod utiskom te radionice.
Bilo je teških ličnih primera,bilo je i  izmišljenih ali sasvim realnih scenarija i tuđih priča. Želela sam da još u subotu uveče pišem o nekim drugim temama, ali nisam mogla. Nisam imala inspiraciju. Svest o prisutnosti nasilja u okruženju u kojem živim, bolna činjenica da se to dešava ljudima koje poznajem, uvid da živimo u vreme u kojem je takav način odnosa među ljudima gotovo svakodnevan mi se postavio kao prioritet nad svim ostalim mislima.
Svako nasilje ostavlja trag, čak i kad nas dotakne izdaleka. Ostavlja trag na svakome, bez obzira da li smo u ulozi nasilnika, žrtve ili posmatrača. Kad je nasilje u pitanju nema jačih i slabijih. Nema pobeđenih i poraženih. Onog trenutka kad do nasilja dođe, u tom trenutku su svi poraženi.
Važno je prihvatiti da se deca, tinejdžeri kao i odrasli ljudi ponekad ponašaju nasilnički jedni prema drugima. I isto je tako važno da pogledamo u sebe i da iscelimo one delove naših ličnosti koji su bili u dodiru sa nasiljem. A onda da izađemo napolje i da drugima koji su u tom vrtlogu i ne vide izlaz pružimo ruku i ukažemo na druge mogućnosti. 
 
 

четвртак, 25. јун 2009.

Gde smo?

Već nekoliko puta sam na nekoliko mesta napomenula da sam presrećna što živim u 21. veku. Međutim...

Dogovorimo se dve prijateljice (inicijali M. i J.) i ja da u subotu izađemo u grad (posle mnogo vremena). Usput skontamo da decko od M. ima prijatelja koji bi mogao da bude zanimljiv za J.  
I  umesto planiranog kluba odlučimo da prvo odemo na privatnu žurku na kojoj su oni (sa ciljem da upoznamo jednu "našu" sa jednim "njihovim").
Kuća izvan grada, stižemo, neko se pozdravlja, neko upoznaje i ulazim u kuću. Nakon kratke pauze počinje muzika. Citiram najimpresivniji deo teksta (bar meni):

"..on tebe puni belim ceo dan i noć
a ja zbog tebe kroz vatru hodam bos.
Rodićeš mu sina, kralja kokaina
ti rodićeš mu decu belu kao sneg..."

Čoveče!!! Kontam, ajde, imaju ljudi smisla za humor, dobar fazon puštati ovakve stvari po žurkama... 
Ali, sledeći je hit od našeg repera Grua, u kojem  devojka zadivljena njegovim ljubavničkim veštinama peva:

"...za tebe uvek biću tu
i tebi uvek daću sve
i kad god  me poželiš
nikad neću reći ne..."

Vidim ja, nije ovde tako naivno kao što se meni učinilo. Gledam, kontam da sam žešće zalutala i da nekako ne pripadam tu. I sledeća pesma, kao znak sa neba:

"...sve oko mene je grijeh,
vrijeme je, morat ću poć
kao Titanik nestajem u noć..."

I tako, nisam baš odmah nestala u noć, ali smo kasnije otišle u klub sa živom svirkom na rehabilitaciju. 

Pre nekog vremena doselio se novi komšija u zgradu. Student, sam živi u stanu i pošto nam je zgrada prilično mirna i niko ne pravi probleme (jedva se pozdravimo na hodniku, toliko smo tihi) nekako je bilo prirodno da će se i novi stanar uklopiti u atmosferu. Ali, naš student kao pušten s lanca...
Zvezde  Granda sad poznajem već dobro, čula sam neke narodnjake koji se ne čuju baš svaki dan. Ono što me šokiralo i zbog čega i pišem sve ovo je da nisam mogla da dođem sebi kad sam čula četničke pesme! Nemam ništa protiv nacionalnih pesama ali imam protiv nacionalističkih. 

Eto mene opet u devedesetima. I dok ovo pišem pomenute pesme i dalje se čuju i ometaju mi  moždane frekvencije (kao Grandovci vanzemaljcima).

I pitam se da nisam pogrešila što sam napisala da sam srećna što živim u 21. veku. Mislim, da li ja stvarno živim u 21. veku?

Setim se da mi je tih godina (during the war) najiskrenija molitva bila: "Bože, molim te da se probudim i da je sve ovo samo san." Biće da sam se probudila.

Ajd proverite kod vas na kalendarima koja je godina. Kod mene piše da je 2009. ali nešto nisam više sigurna...


понедељак, 22. јун 2009.

Stres

Pocela sam danas da pisem belesku o stresu i pocetak je isao ovako:

 

Stres nastaje kao posledica neprijatnih promena u okruženju ili u nama samima. Stres dozivimo svaki put kada se posečemo, kada vidimo nepravdu, kada kasnimo sa plaćanjem naših dugova. Lista je doslovno neiscrpna. Same situacije koje u nama izazovu stres nazivaju se stresorima, a nasa reakcija je u stvari stres. Ono što je jednoj osobi izuzetno stresno drugoj ne mora biti.

 

Kako sam imala drugih obaveza odlozila sam pisanje teksta za kasnije. Odlucila sam da dok je jos dan odem da se provozam ( dobila sam vozacku pre deset dana i kao pocetnik tek  treniram voznju). Juce sam prvi put sama vozila auto i rekoh i danas cu. Relatvno brzo sam se isparkirala, krenula i pola sata divne voznje je proslo kao tren.

 

Isla sam Bulevarom Cara Lazara i na raskrsnici sa Bulevarom kod Mercatora (za one koji ne znaju-sve raskrsnice sa Bulevarom Oslobodjenja su izuzetno prometne i guzva je u svako doba dana, ni sad nije bio izuzetak) sam stala na crveno kao peta u koloni. Auto se ugasio. Hm, pa dobro, desava se, pomislim, dam kontakt, okrenem kljuc i...

NISTA. Opet ponovim proceduru, dam kontakt, okrenem kljuc i... OPET NISTA.

 

Tu polako pocinjem da se nerviram, dok mi "ljubazni" sugradjani trube, daju znak da krenem ili onaj polu-rotacioni znak rukom kojim pokazujemo da neko nije bas sav svoj. S obzirom da sam drugi put sama u kolima ne znam sta da radim. Zovem muza, on mi kaze par stvari koje ja i uradim i... nista. Kaze zovi kuma (koji je automehanicar, n.a.) sto i uradim. Kum kaze izadji, nadji nekog da pogura auto i sacekaj me. A ja, ko za inat, u mini suknji. I posto sam vec u centru paznje, dodatni pogledi i komentari su poslednje sto mi je trebalo u tom trenutku. 

 

Odlucim da cu ostati tu gde jesam i cekati. Pocnem da se molim. Pa da mislim pozitivno. Pa da se molim pozitivno. Pustim radio. Iskljucim radio. Svakih pola minute za svaki slucaj probam da upalim, mozda se problem resi sam od sebe. Svo to vreme govorim sebi: "Ovo nema veze sa kvalitetom tvoje voznje. Ovakve stvari se desavaju i iskusnim vozacima. Uradila si sta si mogla, sad cekaj kuma...".

 

Proslo je vec dvadeset minuta i od toga se samo dvoje ljudi zaustavilo da pita sta mi je i PROSLI DALJE. Od toga je jedno bio pandur u pandurskim kolima. I dalje cekam... 

Jedan covek prelazi preko ulice, pita sta je problem i nudi se da me pogura. Ne mogu da verujem!!!

I tako pomerimo mi auto do iza coska, stanem na prikladnije mesto, raspita se on o par stvari, otvori haubu, da mi par predloga, pretpostavi u cemu je problem i kaze da mora da ide jer zuri.

 

E sad, posto je situacija vec malo laksa, odlucim ja da izadjem iz auta i da cekam kuma. Vrata sa vozaceve strane se ne mogu otvoriti i ja izlazim sa suvozaceve strane. Pa opet udjem u auto na isti nacin na koji sam izasla.

 

Dam kontakt, okrenem kljuc i...UPALI. Eto tako, sam od sebe. Zovem kuma da mu kazem lepe vesti , saznam da je blizu i ipak ga sacekam. I kaze mi isto sto mi je rekao i onaj covek (zao mi je sto ne znam kako se zove). Ponovo ugasim i upalim. RADI. Jos jednom. RADI.

 

Ovo je primer stresora i stresa. Cime sam mogla da svoj dozivljaj nacinim gorim? Pa valjda da sam razmisljala: Sta ce ovi sad ljudi misliti o meni?, Sta ce mi muz reci? Ovi panduri dolaze da mi naplate kaznu!!! Bolje da nisam ni polagala!! Ovo je poslednji put da sam uzela volan u ruke!!!

 

Bilo je i takvih misli. Ali sam jos pre par godina odlucila da mi one ne trebaju, jer mi NE POMAZU.

 

Ono sto mi je pomoglo bilo je preduzimanje sitnih koraka. Upaliti sva cetiri zmigavca (da znaju ljudi da stojim), pokusati par puta, zvati muza, zvati kuma, cekati, moliti se, razmisljati o mogucim resenjima, slusati muziku, prihvatiti ponudjenu pomoc, ponovo cekati i pokusavati.

 

To je negde i sustina upravljanja stresom. Ostati u situaciji, usmeriti paznju na moguca resenja, izabrati najbolje i postupati u skladu sa njim korak po korak. Molitva, pozitivno (bolje receno realno) razmisljanje ce svakako biti od koristi, kao i prihvatanje pomoci od druge osobe.

 

Dakle, ako se suocite sa stresom-ne panicite, ostanite hladne glave i fokusirajte se na resenje (a ne na problem)!