Da li ste se nekad povukli i prepustili dragoj osobi da se sama nosi sa problemom jer to "nije vaša stvar"? Da li ste nekad sa strane posmatrali nepravdu i niste reagovali jer "ne želite da se mešate u tuđe stvari"?
Koliko smo danas u stvari prisutni u životima ljudi koji su nam dragi? Koliko smo tu stvarno kada im je teško, kada donose odluke, kada rešavaju problem?
Da li koristimo izraze kao što su "tuđa privatnost", "lična odgovornost", samostalnost" kao izgovor da se držimo dalje od drugih ljudi kad im je teško? Da li se povučemo kad drugi traže od nas savet govoreći "to je tvoja odluka, ne želim da utičem na tebe"? Naravno da drugi ljudi samostalno donose odluke, čak i onda kada deluje da su donešene pod tuđim uticajem, ali je sama osoba ta koja izabere šta će uraditi. Mislim da pogled na situaciju ili problem iz drugog ugla ne može naškoditi drugoj osobi, naprotiv, može samo obogatiti i proširiti pogled na problem, otvoriti neke nove mogućnosti i olakšati donošenje odluke.
Gde je granica između poštovanja tuđe privatnosti i otuđenja od drugih? Ne znam, ali znam da problem člana porodice ili prijatelja JESTE moja stvar.
www.strenum.com
