U dobru i u zlu

Ovo nije tekst o braku, ovo nije ni tekst o romantičnoj ljubavi. Ovo je tekst o jednom od principa na kojem zasnivam sve svoje odnose. Prvi princip po kojem funkcionišu moji odnosi mogao bi ukratko da se izrazi: Ili ćemo lepo ili nećemo nikako.

Drugi princip na kojem ja zasnivam odnose sa drugima (posebno bliske odnose) je upravo ovaj iz naslova. U dobru i u zlu. To meni znači da ću ja za osobu do koje mi je stalo biti tu kad se ona bude nalazila u različitim okolnostima. To znači da ću ja sa tom osobom deliti lepe i ružne stvari, da ću učestvovati u njenom bolu, kao i radostima, da ću zajedno sa njom i tugovati i veseliti se.

Postoje neki ljudi kojima je teško da podele radost. Ljudi kojima je teško da se raduju sa mnom. Ljudi, koje kad pozovem na druženje se izgovaraju izrazima tipa: "Imaš puno obaveza, ne bih da smetam, sigurno si jako zauzeta..." i tome slično. Kad dođe trenutak da je meni iz nekog razloga teško, uglavnom se takvi ljudi javljaju i govore: "Šta god ti treba, samo reci..., Znaš da možeš računati na mene... Ako ti treba bilo kakva pomoć pozovi me..."

Iskreno, upravo te ljude nikad ne pozovem kad mi je teško ili kad mi treba pomoć. Ne zovem ih jer su to situacije kad se ja osećam ranjivo i kad mi treba oslonac. A oni, svojim nebivanjem sa mnom u dobrim danima nisu taj oslonac izgradili. Ne zovem ih, jer kad mi je teško potrebni su mi ljudi koji će me razumeti, a oni me samo površno poznaju. Ne zovem ih, jer kad mi je teško potrebni su mi ljudi u koje imam poverenja, a oni ga nisu stekli, prosto time što nisu bili tu. Ne zovem ih jer mi tada treba neko ko me poznaje i kome je iskreno stalo do mene, a to sigurno nije osoba koja smatra da bi mi u drugim okolnostima njeno prisustvo bilo "smetnja" i da bih poziv na druženje doživela kao "nametanje".

U dobru i u zlu... Pa dokle stignemo!