Lijepe zene prolaze kroz grad...

Kod nas, u Novome Sadu ulice su pune prelepih, sredjenih i doteranih zena koje drze do svog izgleda i pomno brinu o njemu. Koliko sam putovala po bliskim nam drzavama primetila sam isto to. Podrzavam ideju da se ljudi trude da budu lepsi. To mi je ok, i sama to radim.

Medjutim, pre par godina, kad je vecina mojih prijatelja ( pa i ja sama) pocela da gradi ozbiljne veze, brak i zajednicki zivot nesto neobicno je pocelo da se desava. Ali da krenemo od pocetka. (Pisacu iz zenskog ugla, ali se sve ovo moze primeniti i na muskarce.)

Nadju se dve, tri, pet ili vise drugarica i pocinje spremanje za grad. Nekad sam i sama ostajala zapanjena kakvim se sve detaljima posvecuje paznja u tom ritualu. Svaki detalj mora biti na svom mestu, garderoba trendy i da istice ono najbolje na nama, sminka mora da se uklapa u celokupni utisak, cipele, frizura, nokti...sve!!! I izadju one tako, upoznaju se sa momcima, flertuju, razmene telefone i izadju sutradan (u idealnom slucaju).

Prvi sastanak. Trema, nervoza, uzbudjenje... "Strucni savet" se ponovo sastaje da sretnici pomogne da nadje najbolje krpice, najbolji nakit, najbolju sminku. I naravno, cipele. Izadju njih dvoje, blistaju i jedno i drugo, nastoje da ostave najbolji moguci utisak. I, recimo da im uspe.

Pocnu da se zabavljaju, izlaze, druze se sa drugima, uzivaju jedno sa drugim. Oboje se i dalje doteruju, uzivaju u svojoj vezi i dolazi trenutak kada postaju verenici i pocinju pripreme za brak. Ludilo! Sad tek treba naci savrsenu haljinu, savrsenu frizuru, savrsen nakit.... I nadje se sve to nekako. Prodje i taj veliki dan.

Posle tri meseca dolazimo u posetu nasim mladencima koji  su kod svoje kuce, sami, uzivaju. Otvaraju se vrata i vidite njih dvoje u starim trenerkama, razvucenim majicama, ona bez sminke, bez frizure i naravno bez nakita. On nista bolji verovatno sa par kilograma viska i neobrijan.

Sve gledate, pitate se jel to ona ista osoba koja vam je trubila da prava zena uvek mora da ima frizuru!? Da li je to isti onaj decko koji je sate provodio pred ogledalom da bi namestio kosu. Da, to su oni. 

Ne kazem da se ovo desi svima ali desilo se mnogima koje poznajem. I oni se ponovo doteruju mozda kad im neko vazan dodje, kad idu na posao ili kad izlaze negde. I cim dodju kuci, skidaju stvari, ona skida sminku, pusta kosu, veze obicnom gumicom i postaju ponovo onakvi kakvi su nam otvorili vrata. 

Zasto se mi doterujemo kad idemo napolje? Zasto zelimo da budemo lepi onima koje ni ne poznajemo i koje mozda nikada vise necemo videti? Zasto se ne  doterujemo bas za one koje najvise volimo, do kojih nam je najvise stalo? Sigurni smo da su tu i da ce biti s nama kakvi god da jesmo? Osvojili smo osobu i ne moramo vise da budemo lepi i doterani pred njom?  

Moje misljenje je da se mnogi brakovi raspadnu zato sto partneri prestanu da se trude (osim kada je u pitanju teza patologija). I ne kazem da ce garderoba i sminka spasiti neciji brak, kao sto ne mislim ni da ce ga unistititi. Ali lepo je kad nekome ko nam je najblizi i najdrazi pokazemo koliko nam je stalo time sto cemo se bar ponekad urediti samo za njegove ili njene oci.

Romanticne komedije

Pre nekog vremena, smorena dosadom odlucim da zajedno sa dragim odgledam neki film. Sta cemo, koji cemo i konacna odluka padne na romanticnu komediju Made of honor (Kuma). Iako ni on ni ja nismo neki ljubitelji tog zanra, odlucimo da ipak pogledam film,  kao, ne da nam se da razmisljamo pa da gledamo neku glupost. Kakva losa procena, danima sam posle razmisljala o tom filmu.

Pocinje film, ona i on se upoznaju, bla bla bla, i postaju najbolji prijatelji. Divno :)

Posle odredjenog broja godina oni su i dalje najbolji prijatelji i njihovo prijateljstvo raste, pomazu jedno drugo, savetuju, tese, rade  sve drugo sto prijatelj rade. Sve to super funkcionise dok ona (pogadjate) ne nadje decka sa kojim planira vencanje.  I pozove svog najboljeg prijatelja da bude 'kuma'.

E sad, najbolji prijatelj shvata da je u stvari zaljubljen u svoju najbolju drugaricu i pocinje sistematski da opstruira njeno vencanje i da omalovazava buduceg muza. Pri tome, sve vreme se pretvara da im je naklonjen i da sa radoscu ucestvuje u pripremama za svadbu. Kakav prijateljski i ljudski gest!!!

Prolaze pripreme i ona ne sluti nista, okupirana je svojom vezom, planira vencanje, vodi racuna o svakom detalju i uvazava sve savete svoje buduce 'kume'. 

Za to vreme, nas junak i dalje gaji nade i pokusava da joj stavi do znanja sta oseca (indirektno, naravno) ali mu ne uspeva. Vrhunac je kad noc pre vencanja ne moze vise da izdrzi, dolazi u njenu sobu, kaze joj da je voli i poljubi je. NAKON TOGA shvati da je to sto je uradio ruzno i odluci da nece ni prisustvovati vencanju.

Ujutro odlazi sa namerom da je pusti da ima srecan zivot u buducem braku.

Medjutim, na pola puta do aerodroma on shvata da je ona bas prava zena za njega, okrece se, i krece nazad, ali kako sad vise ne moze istim putem on nalazi konja kojeg jase kao da to radi svaki dan od detinjstva, stize do crkve u trenutku kad ona vec treba da kaze 'Da'. Posto ipak nije toliko vest jahac sleti sa konja i na glavu uleti u crkvu. Pred zapanjenim svatovima on objavljuje svoja osecanja javno.

U TOM TRENUTKU ona shvata da u stvari voli svog najboljeg prijatelja, ostavlja mladozenju i odlaze njih dvoje sretni. Kraj.

I ostanem tako ja sa sve utiskom da sam prevarena. 

Prvo, sta je tu romanticno? Njegovo ponasanje koje je ispod svakog moralnog minimuma? Njena odluka da se uda  za drugog i obeca mu ljubav i vernost u dobru i zlu dok ih smrt ne rastavi? Ali, eto, ups, sprecena je istinskom ljubavlju?!

Drugo, sta je tu smesno? To sto je on pao s konja? To kroz kakve je on sve 'patnje' prosao zbog 'ljubavi'?

Sto se mene tice, meni je sve to daleko i od ljubavi i od prijateljstva, a nije mi ni smesno.